|
|
|||
|
||||
revija |
|---|
revija + |
|---|
pretraga |
|---|
KAD JE METALNA MARKA BILA BOGATSTVOGlumac Nebojša Milovanović o „svojim devedesetim”, o godinama siromaštva i poniženja u kojimAndrijana Urošević (Blic, 17. novembrar 2002) |
podnaslovi } |
Sećajući se tih prvih studentskih dana
- Putovao sam vozom, pošto je to bila najjeftinija varijanta. Pošto sam stanovao u Studenjaku, išao sam u Zemun, na stanicu Tošin bunar, pa sam, obično, nekim međuvozom, išao još jednu stanicu iza, jer je voz uvek bio prepun, pa si morao da se potrudiš da uđeš, a o sedenju nije bilo ni govora. Imao sam markicu za prevoz (druga zona), tako da sam se sa njom vozio do Lazarevca. Od Lazarevca do Valjeva trebalo je da se kupuje neka doplatna karta, ali sam se ja, kao i svi studenti, trudio da se ostatak puta prošvercujem. To su bili odlasci, a svaki povratak je, takođe, bio zanimljiv. Iz Valjeva je, u 16.30 polazio „studentski voz”. Na stanicu se dolazilo sat ili sat i po ranije, da biste uopšte ušli i da bi se zauzelo mesto. Pošto su to bili oni stari putnički vozovi koji nemaju kupee već sedišta i između sto, trudili smo se da zauzmemo jedan, i ukoliko nam to uspe, do Beograda smo igrali preferanas. U svemu tome tražili smo neki izlaz, gledali smo kako da potražimo neko utočište, da ne gledamo svet oko nas. Nadali smo se da će sve to brzo da prođe.
Naredne godine koje su prolazile pored Nebojše, prolazile su, kako on kaže, "informativno". Upisao je glumu u klasi profesora Vladimira Jeftića, koji je insistirao na tome da svi studenti budu na okupu, da se zbliže, tako da je najveći deo vremena provodio u "podrumu" na Akademiji ("Tu, ne da smo samo provodili dane, već smo često i spavali", kaže Nebojša). U tom periodu je prvi put izašao iz zemlje zahvaljujući Akademiji, otputovao je na studentski festival u Rumuniji.
- I sva ostala putovanja bila su vezana za posao, nikada nisam putovao po inostranstvu sa prijateljima što, naravno, nije normalno za jednog mladog čoveka. Bar ne za onog koji živi van Srbije.
Na studentskom protestu u zimu 1966/67. godine bio je redovan učesnik. Tada počinje da radi u "Ateljeu 212", gde igra u predstavi "Turneja".
- Sećam se da su probe bile pomerene da bismo se uskladili da odemo na protest. Obavezno se išlo u šetnju, i kad bismo stigli do "Ateljea", napuštali smo kolonu i odlazili na probu. Najzanimljiviji događaj vezan za protest počeo je sa jednom parolom. Prolazeći pored Narodnog pozorišta, video sam super parolu na kojoj je pisalo: TARMI RIĆMI - bila je tu slika sa njegove ploče, a uz nju natpis - NE MOŽE NAM NIKO NIŠTA, JAČI SMO OD SUDBINE. Bilo ih je još, ne znam sada sve, ali se sećam da je jedan od njih bio: ZAŠTO KRIVIŠ POGREŠNOG ČOVEKA. To me je baš oduševilo, otišao sam u "Atelje", hteo sam svima da prepričam parolu, i onako oduševljen, ušao sam u šminkernicu i taman krenuo da kažem: "Ljudi, kako sam dobru parolu video...", kad, ono, tamo sedi - Mitar Mirić! On u "Ateljeu"! Došao, valjda, da mu naprave periku. Tada sam shvatio koliko su se sve stvari mešale i premeštale. Više se nije znalo šta je pozorišta a šta život, i ako si ranije imao pozorište da pobegneš od stvarnosti, da se skloniš, to mi se, u tom trenutku, izgubilo. Jednostavno, nisi imao gde da bežiš.